Širi se štrajk u Dnevniku

Svi tezimo tome da budemo zdravi i da imamo para, jer ako nemamo para dzabe nam to sto smo bolesni.
UPRAVA NAPOLJE

Get up, stand up, stand up for your rights!

Sunovrat je počeo 1988., na dan kada je na železničku stanicu prispeo Miloševićev voz bez voznog reda. Sa svih 10 spratova Dnevnika na bulevar su sišle stotine Dnevnikovaca i s frenetičnim oduševljenjem pozdravile Oliveru Katarinu i oko 2.500 drugih besplatno dovezenih ''putnika''. Parola je bila ''Oj Srbijo iz tri dela...'' itd.(Dalje se duva u prste.) To je bio pravi početak Dnevnikovog kraja. Uskoro je iz Beograda na čelo kuće došao polupismeni upropastitelj R.D., kome su se pridružili mnogobrojni unutrašnji poltroni, a o nesposobnim ''kadrovima'' sa strane da se i ne govori. Dogodio se i prvi štrajk. Usledio izgon najkvalitetnijih novinara, izdavačkih urednika i još nekoliko stotina politički, ali i nacionalno nepodobnih ljudi (Hrvata, Mađara, a dobrim delom i domaćih Laloša). S ratovima se raspalo Dnevnikovo cvetajuće tržište od preko 250.000 kvadratnih kilometara. Matični list (uz još i danas zujeće priče o masnoj i nikad pročešljanoj korupciji) je prodat Nemcu, da bi kasnije i on od tog ćoravog posla digao ruke. Svi najbolji grafičari prebegoše u privatne štamparije. Ostala je bleda senka nekad snažnog, zdravog i uglednog kolektiva od 1.600 ljudi. Njegovi današnji rukovodioci nisu za diku i ponos, ali posle svega što se u Kući godinama dešavalo - više ne bi mogli da joj pomognu ni mađioničar ranga Hudinija, ni čarobnjak iz Oza. Vlasti je uporno drže na veštačkom disanju, nemajući snage ni umeća da joj pomognu, ali ni hrabrosti da je ''skinu s aparata''.

Konačno moramo podići glas i biti istrajni, jer je to jedini način da nas čuju oni koji su naše pare prebacili na svoj budžet a sada peru ruke od nas, a nažalost oni su nam osnivač,al ne majka, nego maćeha!!!!